Back
a

Turbulencija

jelena-zulevic-dragan-radovancevic

Patološka potreba crnih robova da beže u slobodu – Psiholog odgovara

Sa Jelenom Zulević

razgovarao Dragan Radovančević

Transformacija našeg društva (rekao bih permanentna transformacija, bez nekog krajnjeg cilja u šta mi to tačno bi trebalo da se transformišemo) povlači i pitanja o normalnosti. Kako ti kao psihološkinja vidiš taj saodnos? Kako je bilo u prošlosti?

Pitanje normalnosti je istorijska kategorija i važno je da to ne zaboravimo. Kada je u pitanju mentalno zdravlje, varijacije u vezi sa definicijama i prihvatljivim metodama lečenja su mnogo izraženije nego u drugim granama medicine, kako tokom vremena tako i prostorno – u različitim kulturama.

Na primer, poznat je rad američkog psihijatra, iz XIX veka, o predloženoj dijagnozi

drapetomanije – “patološke potrebe crnih robova da beže u slobodu”.

Iako iz savremene perspektive nema potrebe objašnjavati da se radi o čistom rasizmu, lako se zaboravlja da takve vrste pristrastnosti postoje i u savremenim psihološko-psihijatrijskim konceptualizacijama.

To je, na primer, slučaj kada u nalazu postoji opaska

  • da pacijenkinja odbija da prihvati svoju žensku ulogu (da kuva, čisti i brine o deci),
  • kada se strah Romkinje od odlaska u tržni centar opisuje kao iracionalan (zanemarujući postojanje sistemskog rasizma zbog koga je svi gledaju sumnjičavo kao nekog ko je došao da krade).

 

ili skrivanje seksualne orijentacije gej muškarca kao nezrelost (zanemarujući realne opasnosti sa kojima se LGBTIQ populacija suočava na svakodnevnom nivou).

psiholog-psihoterapija-jelena-zulevic

https://socialgypsy.wordpress.com/

Sva društva su, pa i naše, u periodu permanentne tranzicije i jedini problem koji vidim jeste naglašena potreba da se dostigne neki poželjan nivo funkcionisanja. Jer to šta je poželjno je kompleksna i promenjiva kategorija. Najviše što možemo da uradimo jeste da stalno nastojimo da kritički preispitujemo svoje prakse (mislim pre svega na institucije i profesionalnu delatnost) i menjamo ih tako da bolje uvaže potrebe ljudi koji našu pomoć traže.

Govori se o retradicionalizaciji našeg društva. Međutim, ta tradicija kojoj se navodno vraćamo u dobroj meri je izmišljena tradicija. Da li se slažeš sa tim?

Bilo mi je zanimljivo kada sam u literaturi o porodičnoj terapiji pronašla podatke iz sociološke literature o tome koliko je koncept porodice bio drastično drugačiji od savremenog, ne tako davno.

Ne samo da je moderna nuklearna porodica (majka domaćica, zaposleni otac i dvoje dece) moderan produkt ekonomskih zbivanja nastao posle II sv. rata, već je i drastična promena u odnosu na porodicu iz prošlosti (velika domaćinstva, gde u živeli ne-srodnici, sa više generacija itd.). Savremena “odstupanja” od tzv. tradicionalne porodice se posmatraju kao produkt modernog doba umesto kao rezultat stalnih društvenih transformacija u skladu sa potrebama i očekivanjima ljudi koji žive u novim okolnostima.

Tako npr. razvedeni roditelji, samohrani roditelji, porodice sa usvojenom (a ne smo biološkom decom) su nekad bili smatrani odstupanjem i pričalo se o njihovoj “neprirodnosti”, a danas su gotovo norma u zapadnom svetu. Određena stigma i dalje postoji u vezi sa istopolnim roditeljima. Jedino što se promenilo je njihova vidljivost i zakonsko prepoznavanje, dok su u prošlosti samo bile nevidljive i neprepoznate.
Tradicija o kojoj se priča, kod nas, ali u svetu, je idealizovana i često netačna predstava prošlosti koja se neosnovano vidi kao rešenje nekih savremenih problema. Kao i za neke stvari koje sam prethodno pominjala, smatram da bismo veću korist imali od prihvatanja činjenice da se mnogo toga, pa i koncept porodice, menjaju kao rezultat prilagođavanja različitim potrebama ljudi, nego od stalnih pritisaka i jadikovanjem za navodno izgubljenom idealnom prošlošću.

 

3. deo razgovora – za vikend

 

Socijalni strahovi kod dece i mladih

Post a Comment