Back
a

Turbulencija

Starmalo dete, velike brige

pisao: Dragan Radovančević 2017. kao

saradnik Instituta Lajbnic u Berlinu

Deca koju nazivamo starmalom po pravilu se odlikuju preciznošću, ona se povišeno brinu o svom zdravlju, kao i zdravlju svojih bližnjih, ili o porodičnim finansijama, prate vesti i razmišljaju o sadašnjim i budućim svetskim problemima i ekologiji, pokušavajući da iznađu moguća rešenja.

Roditelji su neretko ponosni na takvo dete koje intelektualno prednjači i deluje zrelije od svojih vršnjaka.

Osobine koje ono neguje su neretko visoko vrednovane u nekim društvenim krugovima. Roditeljska zabrinutost nastaje onda kada dete u svom perfekcionizmu ode toliko daleko da jedan domaći zadatak piše po deset puta, sve dok nije sigurno da je posao urađen perfektno, kada za svaku najmanju sitnicu zapitkuje i traži potvrdu od roditelja (“Jesam dobro uradila? Pogledaj, pročitaj… pročitaj ponovo…)”, ili kada teži da postigne perfekciju u svim mogućim životnim situacijama, što je neizvodljivo.

Ukoliko bilo šta krene van njegovog plana, to ga plaši, a u takvim prilikama dete upada u ozbiljnu nervozu, ili dobija napade besa.

Usto se vremenom neretko razvijaju i

psihosomatski problemi bez jasnog telesnog uzroka: glavobolje, bolovi u mišićima, teškoće u spavanju, nemir i problemi sa varenjem. Mogu da nastupe i mokrenja u gaće, preterano znojenje i drhtavica. Tek tada roditelji uviđaju da je po sredi reč o nekakvom problemu i obraćaju se za pomoć stručnjaka.

Ukoliko su brige, nemogućnost kontrole briga i nervna napetost centralne pritužbe pacijenta, dijagnoza o kojoj treba razmišljati je generalizovani anksiozni poremećaj (skraćeno GAP). Za razliku od fobija, koje nastupaju u određenim situacijama (recimo strah od životinja se javlja samo u prisustvu životinja, ili od socijalnih situacija kada smo u tuđem društvu), brige i strahovi o kojima je kod ovog poremećaja reč javljaju se gotovo stalno (zato govorimo o tzv. slobodnolebdećoj anksioznosti, osećaju da je neka opasnost neprekidno u vazduhu). Osoba je hronično napeta i sa strepnjom iščekuje šta li će se sledeće nepovoljlno dogoditi.

Zbog izraženih telesnih simptoma koji prate GAP, ova deca učestalo posećuju lekara opšte prakse. Ipak, postavljanje tačne dijagnoze najčešće izostaje.

Prema jednom istraživanju iz Nemačke, tek 35% lekara daje pravu dijagnozu (za depresiju je ta cifra znatno bolja – čak 64% nemačkih lekara je pravilno prepoznaje).

Prema mnogim studijama, žene/devojčice su dvostruko češće žrtve ovog poremećaja nego muškarci/dečaci. Za pravilno postavljanje dijagnoze, neophodno je utvrditi da su brige nastupale tokom većeg broja dana u periodu od najmanje šest meseci, da se prisutne brige odnose ne samo na jednu, nego na veći broj životnih oblasti: recimo istovremena strepnja u vezi sa zdravljem, školskim uspehom i socijalnim odnosima. Kod deteta se iznova i iznova javljanju/ponavlja zastrašujuće misli (tzv. ruminacija). Za razliku od depresije, kod koje je sadržaj ovih misli prevashodno usmeren na prošlost („Zašto se

psihoterapija-beograd

pixabay.com

baš meni tako nešto dogodilo“), kod GAP brige se odnose na budućnost, na iščekivanje nečega strašnog što bi moglo da usledi. Osoba koja pati od GAP ne može da kontroliše svoje brige. Jedan od razloga/uzroka za to je njeno uverenje da se brigama problemi predupređuju – predviđa se da će oni nastupiti i tako se čini da se oni drže pod kontrolom. Druga uloga ovih briga je da se izbegnu još veće brige, jer ako je osoba stalno u stanju pripravnosti, onda nijedna nova dodatna briga ne izaziva prevelika talasanja, kao što bi to bilo u slučaju da je osoba bila relaksirana.
Osim toga, ovim strahovima se sprečava javljanje neke druge neprijatne emocije koja bi još intenzivnije narušila mir.

  • Kod čak 88% osoba koje pate od GAP istovremeno dijagnostifikujemo još neki mentalni problem:
  • najčešće neki afektivni poremećaj (oko 71%),
  • dok oko 60% njih dodatno pati i od depresije.
  • Kada je reč o narušavanju radne sposobnosti, GAP sam (i kada nije praćen dodatnim poremećajima) prednjači, prouzrokujući podjednak, ili čak veći broj dana odsustva sa posla nego bilo koji drugi mentalni poremećaj i veće odsustvo nego mnogi telesni poremećaji.

Mnogobrojna istraživanja pokazuju da je

separacioni strah u detinjstvu (strah od odvajanja od roditelja i od napuštanja doma)

najbolji indikator da bi u budućnosti mogao da nastupi GENERALIZOVANO anksiozni poremećaj,

kao i da

socijalne fobije i depresije često idu u istom paketu sa ovim poremećajem (ponekad mu prethode, a nekad najavljuju nejgov nastup) i to kako u detinjstvu, tako i u odraslom periodu.

 

Socijalni strahovi kod dece i mladih

Post a Comment