Back
a

Turbulencija

ves-masina-ne-ispusta-vodu

Socijalni strahovi kod dece i mladih

pisao: Dragan Radovančević 2017. kao

saradnik Instituta Lajbnic u Berlinu

Socijalne fobije uglavnom po prvi put nastupaju u školskom uzrastu (oko trinaeste godine), kada se mlada osoba upušta u prve složenije socijalne interakcije, biva ocenjivana u školi, priključuje se sportskim aktivnostima i nadmetanjima generalno, upoređujuji sebe pritom sa svojim okruženjem. Osnovna odlika socijalnih fobija je preterani strah i briga da se pred drugima ne osramotimo, kao i izbegavanje situacija u kojima do toga može doći.

Prema istraživanju Centra za edukaciju, istraživanje i razvoj iz 2013. godine, sprovedenog u četrdeset srednjih škola širom Srbije na uzorku od 1000 učenika trećeg razreda,

  • na osećanje straha na ulici žali se 9% učenika,
  • a 13% njih oseća nelagodu u gužvi.

Udeo devojčica koje se žale na navedene probleme veći je od broja dečaka.

38% ispitanika fobiju pravilno prepoznaje i imenuje je tim imenom, ali čak 35% nije umelo to da učini. Većina mladih socijalnu anksioznost naziva stidljivošću i time umanjuje njen značaj, iako to ponekad nije opravdano.

U jednoj američkoj studiji, upitana da tokom dve nedelje uzastopno vode dnevničke beleške o doživljenim strahovima, američka deca su najčešće navodila situacije u vezi sa školom – konkretno strah od interakcije sa vršnjacima i strah od kontrolnih zadataka.

Znaci koji mogu da ukazuju na prisustvo socijalne fobije kod dece su mnogobrojni, a među njima su odsustvovanje iz škole, izbegavanje socijalnih aktivnosti primerenih njihovom uzrastu, kao i sklonost hobijima koji se upražnjavaju u samoći – recimo programiranje, preterano bavljenje geografskim i istorijskim podacima i sl. (važno je razgraničiti druge moguće uzroke istih ovih pojava).

Kod dece uzrasta ispod šest godina postavljanje dijagnoze socijalne fobije nije primereno.

Između šestog meseca pa sve do navršene prve godine života, strah od nepoznatih lica je razvojno normalan i kod njega nema razloga za roditeljsku zabrinutost. Tek ukoliko nastavi da se ispoljava i nakon ovog uzrasta i to intenzitetom koji ometa svakodnevno funkcionisanje, ovaj strah karakterišemo kao socijalni anksiozni poremećaj u detinjstvu.

Za razliku od socijalne fobije kod odraslih, koja podrazumeva strah od nepovoljnog vrednovanja od strane drugih osoba (uključujući tu i bliske osobe), kod malog deteta se strah odnosi na nepoznate osobe, nezavisno od vrednosvanja, a ispoljava se kroz određeni stepen socijalnog opreza ili anksioznosti pri susretanju sa novim, nepoznatim ili socijalno zastrašujućom situacijama. Stoga je potrebna pažljiva stručna procena kako bi se ovaj problem pravilno razgraničio od uobičajene normalne stidljivosti.

 

KAKO FUNKCIONIŠU SOCIJALNE FOBIJE

Prema široko prihvaćenom Klark-Velsovom modelu socijalnih fobija iz 1997. godine, socijalne situacije u strašljivoj osobi bude nefunkcionalna (neurotična) uverenja (“Ispašću glupa”, “Sigurno ću pocrveneti”). Na taj način svakodnevne bezazlene situacije bivaju opažene kao opasne, pa u njima dolazi do telesne neprijatnosti (drhtanje, lupanje srca, mučnina, slabost u telu itd.).

Ove neprijatnosti dodatno privlače detetovu pažnju na samoga sebe, umesto na zadatak koji u tom momentu obavlja. One dodatno ojačavaju i zastrašujuće misli, uvlačeći dete u spiralu straha („Srce mi jako lupa, to znači da ću stvarno pasti u nesvest“ i sl.)

Uporedo sa javljanjem telesnih 1 tegoba i negativnih misli, osoba upražnjava i tzv. “sigurnosne mere” koje imaju za cilj da umanje strah i nesigurnost.

Tokom socijalnog kontakta ona

  • izbegava direktan susret očima sa drugom osobom,
  • sagovorniku postavlja bezbroj pitanja kako bi skrenula fokus razgovora sa sebe same,
  • na žurkama čitavo veče pravi fotografije, ili se bavi puštanjem muzike, umesto da kontaktira sa prisutnima,
  • na predavanjima sedi blizu izlaza kako bi lakše mogla da pobegne napolje ako situacija postane napeta, ili
  • preventivno uzima sredstva za smirenje.
  • Gorenavedeno istraživanje sprovedeno u Srbiji pokazalo je da sedative u kraćem vremenskom periodu po preporuci lekara uzima 7% učenika u našoj zemlji, a 2% njih to čini duže od tri nedelje. U terapiji socijalnih fobija jako je važno postepeno ukidati ova sigurnosna ponašanja. U suprotnom, čak i kada dobro savlada socijalnu situaciju, mlada osoba nastavlja da veruje da su te situacije ipak opasne, samo što sigurnosna ponašanja pomažu da one dobro proteknu.

 

Jedna novija teorija tvrdi da

u osnovi socijalne anksioznosti može ležati ne samo strah od negativnog, nego i strah od pozitivnog vrednovanja.

Socijalne fobije nas evoluciono gledano obuzdavaju i podstiču miran suživot među jedinkama. Pozitivno vrednosvanje u nama stoga pobuđuje ne samo ponos, nego i strah da ćemo narušiti taj mir i biti napadnuti od strane socijalno moćnijih osoba čije pozicije svojim ugledom/prestižom potencijalno ugrožavamo (prosto rečeno, strah od ljubomore i konkurencije).

Traganje za uzrocima socijalnih fobija ispituje ulogu genetike i vaspitanja u njihovom nastanku, kao i kognitivnih stilova u svakodnevnim situacijama (recimo analiza reakcije –

da li dete više

  • ceni upućenu pohvalu,

ili se

  • više rastuži zbog grdnje
  • i šta mu od ta dva događaja duže ostaje u sećanju), a terapija danas postiže sve bolje rezultate.

reference:

1) Weeks, Heimberg, & Rodebaugh, 2008

Starmalo dete, velike brige

Post a Comment