Back
a

Turbulencija

natasa-milovic-u-kvinsu-nema-seksa2

Služimo prvo sebi, pa onda narodu – Nataša Milović, intervju

PROMOCIJA KNJIGE 3. Oktobra u 19 h u KC Grad

Sa Natašom Milović razgovarao

Dragan Radovančević

____________
Nataša, dobro nam došla na Turbulenciju!
Hvala, bolje vas našla! Već sama reč „turbulencija“ poziva da se osećam kao kod kuće.

Uskoro će promocija tvoje knjige, prvenca i -rekao bih- vanredno zabavnog i potresnog štiva. Raduješ li se promociji?natasa-milovic-u-kvinsu-nema-seksa

Kad ideš u susret nečemu što voliš, onda se raduješ, ali se trudim da ne preteram. Pročitala sam da nije dobro ni poskakivati od sreće niti se u nesreći strmeknuti više nego što je neophodno. Nego, sve fino, izbalansirano, pa tako i ja. Imaću tremu, sigurno. Možda zato što imam odgovornost prema svojoj publici (koju za sada čine uglavnom moji prijatelji i kolege), prema mojoj profesorki Mileni Dragićević Šešić koja će mi biti glavna sagovornica i prema svima koji su zaslužni za realizaciju (izdavač – Besna kobila i mesto zbivanja – KC grad).

Kada bi sada ponovo prošla sve ispočetka, da li bi opet izabrala Ameriku?

Otišla bih tamo, ali negde gde je večito leto, čak i ako je dosadnjikavo. To je kao kada bi postojao sat koji, iako kuca, uvek pokazuje da je petnaest minuta do četiri, i to popodne, kad nije ni pretoplo, a i dalje je dan. Svet je veliki, pa možda to i uradim, videćemo.

U knjizi svedočimo o velikom raskoraku između tvojih ranih očekivanja od Amerike i onoga što Amerika jeste. Kada si prvi put shvatila da stvari neće teći glatko?

Kad sam pred prvu Novu godinu dobila otkaz na poslu u prodavnici za polovne luksuzne stvari i shvatila da nemam za rentu, a vazdušni krevet mi se izduvao, tad sam shvatila konačno da neće biti preko zvezda do zvezda, nego iz mulja u još veći mulj. Došla sam tamo u maju sa jednim koferom punim letnje garderobe, jer sam bila ubeđena da ću do zime imati makar za jaknu i čizme koje ne propuštaju vodu. Ali, eto, nije bilo tako…

Da li si nekad pala u iskušenje da sebe osudiš za naivnost (u očekivanjima)?

Možda je ta naivnost moja komparativna prednost, makar zato što sam zadržala nešto od svog detinjeg identiteta, pa ću se u krajnjem ishodu sa svetom naći na pola puta. Misim da je sistem ove naše zapadne civilizacije i stvoren da bi se ljudi pecali trajno na okrivljavanje sebe, jer kad si u problemu, ljudi koji ti žele dobro znaju da govore nešto tipa to je do tebe, tvoji izbori, ko ti je kriv i sl.

Šta misliš, da li je Amerika nekada više nudila?

Odrastali smo uz njihovu pop kulturu, muziku, filmove, književnost, pa niko od nas baš i nije objektivan. Dosta ljudi i dalje veruje u mogućnost velikih preokreta. Postoji šou na teveu koji se zove Shark Tank gde investitori (milioneri i bilioneri) procenjuju ideje i patente običnih ljudi, mahom poniklih u bedi. I ti koji im se svide zaista preko noći postanu milioneri. Tako potvrđuju ideju o velikim preokretima, o američkom snu, itd. Sa druge strane, nove generacije su videle izlaz u tehnologiji i investirale u kripto valute, pumpali akcije svojih omiljenih brendova kao što su Game Stop i AMC upravo na o naj način na koji to rade i veliki igrači. Kao da su ih provalili i pomislili: ali mi smo brojniji, imamo čitavu zajednicu ljudi. O tome se puno pisalo, mada kod nas ljudi takve stvari slabo prate, jer ne vide svrhu u samoorganizovanju. U Srbiji se previše ljudi bave dnevnom politikom, tj običnim političkim folklorom. Zapravo, čini mi se da se sada u Americi, ali ne samo tamo, vodi jedan neobičan rat za prevlast i globalnu reorganizaciju resursa. Želim da verujem da je kapitalizam u fazi dekadencije i da će se već u ovoj dekadi stvari drastično promeniti decentralizacijom novca. Svaki put kada se dešavala tehnološka promena, i paradigma sveta se menjala.

Ili prosto ranije nismo imali prave izvore informacija o onome što se i kod nas od pamtiveka nazivalo “gorak hleb” – alegorija za život u inostranstvu?

Nismo, zato što se svi prilepe za neke „uspešne primere“, pa se tako racionalizuju stereotipi kao što su „bez muke nema napretka“, ili „preko trnja do zvezda“ pa onda kako mora nešto da se prolije da bi se uspelo… A nikada nisu rekli šta znači biti zaista ostvaren i slobodan čovek. Odakle to dolazi i ko ima pravo da to procenjuje za bilo koga. Dele ljudi na uspešne i vične i, na luzere i nesposobne. Ne dopriča se nekako ta stvar o gorkom hlebu, ali ni o slatkom životu.

Kako je Trampova politika promenila Ameriku na mikroplanu? Imaš li utisak da je raspoloženje prema migrantima (bilo) lošije?

Stvarno nemam taj utisak. To je više plod medijskog senzacionalizma (a s kojim je on koketirao) nego što je stvarno bilo tako. Zakon je zakon, pa ma ko da je na vlasti. Sam Tramp jeste imao neke izjave na te teme, ali to u praksi ili da budem preciznija administrativnoj praksi ništa posebno nije značilo. E, sada… Prećutni dogovori mnogo više mogu da izlude čoveka poput onog da je to zemlja emigranata, ali niko ne bi da primi tek pristiglog emigranta na neki posao, osim na neki baš težak, prljav i dosadan. Ima i rasizma, ali ne zbog Trampa. Kad se završe izbori, obični ljudi ne gube vreme pričajući po ceo dan o politici. Ko god da izgubi ili dobije, nastavlja se dalje…, to je uglavnom određeni društveni konsensus, a to je, nažalost, neoliberalizam koji nalaže da se svi bore za sebe, budu produktivni i plaćaju godišnji porez. Zato su verovatno Bajdenovi glasači malo i razočarani, budući da nije puno promenio kurs svog prethodnika. Onaj treći kandidat (poznatiji kao Duck) je bio interesantan budući da se zalagao za univerzalni lični dohodak (da svi imaju tako nešto zagarantovano, a pogotovo sada u koroni se to pokzalo i kao najprirodnije rešenje). Primera radi, nikada nisam imala više novca nego kada sam bila na unemploymentu. Skoro pa fascinantno!

U svojoj knjizi eksplicitno navodiš i neke optužbe na račun pojedinaca i institucija u Srbiji koje ti nisu omogućili dostojanstven život ovde. Da li se neko osetio prozvanim, da li je neko reagovao?

Trend ignorisanja je i ranije postojao u Srbiji. Pogotovo što su samosvesne ljude uvek nekako gurali u pozadinu, pa je ignorisanje autentičnog pojedinca možda i jedini kontinuitet. Uvek je nekome takav pretnja. Mislim da sam se s tim pomirila. Teško da će iko isprozivan da reaguje iz jednostavnog razloga: ti ljudi ne čitaju. Najdublji ignoranti koji dok vam vređaju inteligenciju, istovremeno vam uskraćuju i puku egzistenciju.

Kako si se osećala dok si pisala ovako eksplicitan roman? Da li te je nekada bilo stid, ili strah da iskažeš sve ono iskazano?

Ako hoćeš da razobličiš neki fenomen ili sistem, onda moraš to prvo sebi da uradiš, da sebe ogoliš. To ne treba naravno mešati sa banalnim senzacionalizmom u literaturi koji se često sreće kod muških strejt pisaca. To su oni rezoneri u romanima, ne nužno i pripovedači koji su uvek najpametniji i u slučaju muškaraca, prepoznaćete ih po tome što su svi veliki ljubavnici, srcolomci, i te delove gde uživaju da opisuju seksualne činove kao što je to uradio Limonov u Ja, Edička (na glavu su mi se popeli s tim romanom, pa sam ga na kraju i pročitala), dakle, takve delove ja preskačem. Nepotrebno. Jeste mi bilo kompromitujuće u par navrata da priznam do koje mere su svi ti sistemi i njihovi reprezentanti uspeli da me poraze, i malo sam razmišljala da li mi to treba, ali želja da se kaže ono što me je toliko mučilo je bila jača. Prirodno je da kad čovek oseti nepravdu, ima neku, pa i najmanju potrebu da se osveti. Meša Selimović je i rekao da je pored ostalih motiva za pisanje i osveta je jedan od njih. Svakako je iskrenije iskaliti to sve kroz nešto kreativno, nego biti doživotno isfrustrirana i daviti sve oko sebe.

Trenutno si u Beogradu, potom se vraćaš za Ameriku. Kakva su ti osećanja ovde, a kakva ona u vezi sa povratkom?

Samo ću ti reći da kad sam ovde, živim po američkom vremenu, a tamo po srpskom. Po mom nekom laičkom uvidu, radi se o raspolućenosti, zato što nije jednostavno ni ukorenjivanje, kao ni iskorenjivanje. Dobro integrisani ljudi u sebi lakše izlaze na kraj s prazninama koje nastaju usled nestalnosti mesta boravka i različitih načina života. Ne osećam se građankom sveta, niti nomadom po prirodi, pre pticom stanaricom. I dalje nisam na tu nemu ništa čvrsto odlučila.

Ko su ti književni uzori, ima li ih?

Posvetila sam decenije u istraživanju i analizi opusa britanskog dramskog pisca Edvarda Bonda. Čak sam priredila i antologiju njegovih drama na našem jeziku. Sigurno je i taj uticaj pomalo vidljiv, ali kad je reč o mom pisanju, nisam tip osobe da budem bilo čiji apologeta. Više volim da budem u dijalogu sa piscima koje čitam, što sam i u ovoj knjizi pokazala. A čitam sve što mi padne pod ruku ili dođe do mene ili mi neko preporuči ili me zainteresuje tema…, pre svega sam angažovani čitalac i to ću uvek biti. Za razliku od mišljenja koje je prirodan proces, pisanje je, po mnogo čemu, veštački proces. Dolazi sa zakašnjenjem, materijalizuje se sporije u odnosu na munjevitost misli koje naviru. Pisanje je i usamljenička delatnost, a lično za sebe mislim da sam najdruštvenije biće na svetu. Naučila sam u životu da treba raditi samo one stvari koje ti idu s lakoćom. Sigurno ne bih kao Moris Meterlink sedela svakog dana između dva obroka i pravila sačekušu inspiraciji, ono kao „za svaki slučaj“, ne bi li ako kojim slučajem dođe ja bila u pripravnosti. Radije bih ceo dan gledala kako drveće treperi nego da produbljujem kifozu zureći u neki ekran ne bi li natankovala 2000 reči (norma Stivena Kinga) te „radila na svom stilu“. Korisnije je srediti životni prostor, baviti se tekućim obavezama, partnerom, svojim kućnim ljubimcem, saditi nešto, nego zadavati sebi „pisanje“, jer je navodno pisanje zanat. Za mene nikada nije bilo zanat, bilo da sam pisala eseje ili priče ili autobiografski roman. Ne mislim da je pisanje nasušna potreba niti bilo šta što je suviše daleko od ljudi i realnog života. Ali, kada me nešto uznemiri, ne samo da brzo reagujem, već i zaboravim na sve, a posebno na vreme. Svakodnevni život nudi toliko materijala za pisanje i nijedna tema nije banalna, osim što je nekad način realizacije banalan. Ako to primetim kod sebe, znaću da nemam šta da kažem i prestaću na vreme. Prezirem skribomaniju.

Hvala ti još jednom!

Nema na čemu, drago mi je da si me intervjuisao i da će izaći na portalu Turbulencija. I, da, služimo prvo sebi, pa onda narodu.

Divna Vuksanović: Kompjuter ubrzava ekonomske aktivnosti i to izjeda svet

Post a Comment