Back
a

Turbulencija

jelena-zulevic-dragan-radovancevic

Psiholog odgovara (1.deo): Otvoreni dijalog iz Finske, Krizne kuće iz UK/SAD-a

Intervju sa Jelenom Zulević, psihološkinjom i terapeutkinjom.

Dragan Radovančević: Dobro došla na Turbulenciju, Jelena!

Psiholozi su u medijima kad god se desi nešto značajno, skandalozno, nečasno. Najčešće u svojstvu komentatora tih događaja. Da li se naša profesija time trivijalizuje, da li i ona postaje žuta kao štampa. Da li se od nje, opet, previše očekuje: da interveniše tamo gde je mesto političkoj akciji, pobuni i sl.?

Pozdravljam vas i hvala na pozivu.
Ne bih rekla da se profesija trivijalizuje, već više da postoje nerealistična očekivanja od nas – novinari i javnost žele jednostavne odgovore na kompleksna pitanja. Pošto obično nema prostora za složene, odgovori se uprošćavaju i sažimaju, što šalje pogrešnu poruku. S jedne strane može zvučati kao da struka i nema šta da ponudi, dok sa druge postoji opasnost od pokušaja da se takvi odgovori primene na ozbiljne situacije umesto potraži profesionalna pomoć.

Često se postavljaju i pitanja o nekim velikim društvenim promenama. To nisu pitanja za psihologiju/psihoterapiju ne zato što ih ne podržavamo, već zato što je primenjena psihologija usmerena, pre svega, na metode pomoći pojedincu.

Čak je i socijalna psihologija više vezana za istraživanja funkcionisanja manjih grupa. Stoga je moj najčešći odgovor da ne znam. Činjenica je da psihologija/ psihoterapija često imaju taj individualnistički fokus, koji ponekad preti da previše zanemari šire društvene faktore. Ali bi bila greška bila i pokušaj da se daju odgovori na pitanja kojima se psihologija prosto ne bavi. Treba se obratiti drugim naukama i oblastima za ta pitanja, jer su svakako važna.

Dragan: Ti si u psihologiju, kao i ne mali broj studenata_kinja Beogradskog univerziteta, ušla kroz kritički pristup dijagnozi, psihijatriji i kroz antipsihijatrijski okvir. Da li si i dalje na tim kritičkim pozicijama? Kako se one slažu/sudaraju sa praksom (pošto sada radiš kao terapeutkinja)?

Zanimljivo je da baš i nisam. Na psihologiju sam otišla zato što me je zanimala eksperimentalna psihologija. Onda sam se veoma iznenadila kada sam otkrila koliko su neki aspekti kliničke psihologije manje pouzdani i zasnovani na dokazima. Danas sam, češće, suočena sa drugim paradoksom. S jedne strane ima puno mesta za kritiku, dok sa druge postoji realna potreba za pomoći.

Na primer, antipsihijatrija je sjajno skrenula pažnju na probleme psihijatrije iz tog vremena i dovela do nekih važnih promena, koje su se održale i danas. S druge, mnogi su je shvatili tako što su raspustili psihijatrijske bolnice, ostavljajući mnoštvo ljudi bez adekvatne pomoći. U vezi sa tim – često prepoznajem teškoću da objasnim svoju profesionalnu poziciju jer sa jedne strane držim predavanja koja su kritički nastrojena prema savremenom sistemu psihijatrijskih dijagnoza i načina na koji se upotrebljavaju lekovi i procedure hospitalizacije, dok sa druge veoma cenim i koristim te iste metode u radu sa klijentima (u saradnji sa psihijatrima) i ne mislim da tu ima bilo kakvih kontradiktornosti.

psiholog-jelena-zulevic-psihoterapija

photo: shutterstock

Verujem da, umesto polarizacija, treba da težimo integraciji primera dobrih praksi, savremenih saznanja i prakse zasnovane na dokazima, tako što ćemo konstatno prilagođavati i menjati načine rada, krećući se ka onim koji će biti od najveće pomoći, onako kako je klijenti doživljavaju.

Na primer, umesto antipsihijatrijskog potpunog napuštanja institucija bolnice, treba raditi na kreiranju institucija koje bolje odgovaraju na potrebe klijenata (neki od korisnih pokušaja su Otvoreni dijalog iz Finske, Krizne kuće iz UK/SAD-a itd.) Svi su karakteristični po tome što ne napuštaju medicinski model u potpunosti, već predstavljaju pokušaje inovativnih integracija stručnjaka i saznanja iz različitih oblasti, u cilju efikasnog pružanja pomoći ljudima sa problemima mentalnog zdravlja. Uvažavaju se različiti individualni i kulturni činioci, poštuje se prethodno traumatsko iskustvo, a akcenat je na osnaživanju korisnika. Uz sve to, sve više je naglašena potreba da se stalno radi na evaluaciji modela i prati njihov učinak.

Dakle, kritiku ne vidim kao poziv za potpunim napuštanjem starih modela, već stalan poziv za unapređivanje praksi, uz uvažavanje svih dobrih strana koje medicinski, psihološki i drugi modeli mogu da ponude.

(2. deo za vikend)

 

Starmalo dete, velike brige

Post a Comment