Back
a

Turbulencija

Tadeusz-Kantor-nina-zivancevic

Ljubitelji filma: Nina Živančević o Tadeušu Kantoru (1. deo)

Tadeuš Kantor (polj. Tadeusz Kantor; Vjelpole Skžinjskje, 6. april 1915 — Krakov, 8. decembar 1990) je bio poljski režiser, slikar, scenograf, grafičar, autor umetničkih manifesta i osnivač avangardnog Pozorišta „Cricot 2“ u Krakovu. Radio je u Poljskoj, ali i van njenih granica.

Bio je apsolvent i profesor u Krakovskoj akademiji umetnosti (Akademia Sztuk Pięknych w Krakowie). Njegova najpoznatija dela su: „Dnevnik sa putovanja“ (polj. „Dziennik z podróży“), „Čovek i sto“ (polj. „Człowiek i stół“), „Opasno osvrtanje“ (polj. „Niebezpieczne odwrócenie“) i „Povratak u porodični dom“ (polj. „Powrót do domu rodzinnego“). Iz perioda studiranja, kao i Drugog svetskog rata potiču njegove prve slike, kao i njegova opčinjenost pozorištem. Za vreme okupacije Poljske osnovao je Nezavisno pozorište (polj. Teatr Niezależny). Od tada su slikarstvo i pozorište u Kantorovom stvaralaštvu neodvojivi.

Bio je ubeđen da treba ukinuti granicu između različitih vrsta umetnosti, te je, sem na slikarstvu i pozorištu, radio i na raznim drugim umetničkim oblastima: Organizovao je razna umetnička događanja i stvarao dela pod nazivom „objekti umetnosti“.

(Wikipedia.com)

 

    Tadeuš Kantor i njegov značaj u razvoju minimalističkog performansa i u prevazilaženju cenzure u umetnosti

Autor: Paweł Cieśla Staszek_Szybki_Jest – Sopstveno delo, CC BY-SA 4.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=1174505

Izložiću razmišljanja o Tadeušu Kantoru ovde na engleskom, iz dva sledeća razloga: sam Kantor je bio potpuno internacionalna figura, svetski čovek koji se ostvarivao u sledećim aktivnostima: bio je umetnik, slikar, pozorišni reditelj, perfomans umetnik i izvodjač hepeninga. Ove uloge, slične a različite, obasjale su ga aureolom koju nebo poklanja najznačajnijim umetnicima našeg vremena.

I više od Grotovskog, bio je za stub postmoderne, u njegovoj rodnoj Poljskoj i u Evropi, a i celom svetu. Drugi razlog je čisto lingvističke prirode-

kako sam po prvi put videla rad Kantora, reditelja u  La Mami, pozorištu Elene Stjuart u Njojorku, gde sam i sama nastupala sa svojim radom tokom osamdestih i devedesetih godina, lakše mi je padalo da , iz navike, razmišljam o njemu na engleskom.

U to vreme radila sam sa Living Teatrom, čiji je duhovni otac i politički guru Djulijen Bek imao razvoj i duhovni put obasut zvezdama sličan Kantorovom: kao prvo i Bek i Kantor su pre svega bili neverovatno nadareni abstraktni slikari, koreografi i scenski radnici koji su uporno istrajavali na rušenju sakrosantnog zida koji je delio umetnost Performansa od pozorišne umetnosti.

Nalik Džulijanu Beku, poljski reditelj je bio veliki revolucionar i aktivista, a posle Drugog Svetskog rata radio je dugo kao scenograf-koreograf , ponajviše u starom pozorištu Helena Modrzejewska  u Krakovu.

Kantor je tokom šezdesetih gotovo isključivo radio kao scenograf, a bina mu je uvek bila ispunjena apstraktnim površinama, baš kao i njegove slike.

Putovanje u Pariz 1947. navelo je Kantora da promeni najintimniji pristup svom slikarskom stilu, te je već sledeće godine (1948) osnovao “Krakovsku grupu” i učestvovao u Velikoj Izložbi Moderne umetnosti ( Wielka Wystawa Sztuki Nowoczesnej ) u Krakovu.

Medjutim, u tom času je poljska vlast krenula da promoviše Soc-realizam u umetnosti i učinila da on postane vodeći glas u umetničkim vodama, a Tadeuš Kantor je sasvim nestao sa scene kao žrtva pogubne cenzure koja je svima nama, takozvanim “Evropljanima  Srednje ili Istočne Evrope”, bila isuviše dobro poznata.

Tadeusz Kantor, The Sea Concerto, 1967. Photo Eustachy Kossakowski. Courtesy Centre for the Documentation of the Art of Tadeusz Kantor-Cricoleka-Cracow

https://www.e-flux.com/

Kantor nije bio u mogućnosti da izlaže sve do kraja 1955. kada je po prvi put izložio slike uradjene još 1949.

U vreme kada sam živela i radila u Njujorku, bila sam veoma svesna Kantorovog prisustva na pozorišnoj sceni i, kao “Mittel-evropljanka” koja je radila sa Džulijan Bekovim Living Teatrom bila sam veoma zainteresovana da vidim Kantorov pozorišni rad, ne samo zbog njegovog posebnog stila već i zbog jednog sasvim posebnog elementa koji je bio prisutan u njegovom radu, a koji Living Teatar nikada nije posedovao- a to beše Kantorova celokupna svest o cenzuri koja se očitovala u njegovom pozorištu. Kantorov pozorišni rad se temeljno oslanjao na svest o cenzuri u životu i radu umetnika, na svemu onom “neizrečenom u pozorištu”.

           Svest o cenzuri se najčešće manifestuje u nečijem radu kroz ispoljavanje auto-cenzure i izgleda da je potpuno svojstvena geopolitičkoj oblasti zemalja i naroda Istočne Evrope:

Ruski Futuristi i Konstruktivisti su je bili svesni, talenti poput Maljeviča u umetnosti, Majakovskog u književnosti i Mejerholda u pozorištu; Poljaci poput Kantora, Grotovskog u pozorištu, Vitkijeviča, Gombroviča, Miloša i Žimborske u književnosti, iskusili su je i Česi poput Kundere i Havela, Madjari poput Konrada i Ištvana Eršija, Jugosloveni poput Danila Kiša, Gojka Djoga i Želimira Žilnika.

____________________________________________________

NINA ŽIVANČEVIĆ

je rođena i odrasla u nekadašnjoj Jugoslaviji ali je veći deo života provela u Sjedinjenim Državama i u Francuskoj gde je doktorirala uporednu književnost na delu Miloša Crnjanskog.

Objavljeno joj je preko dvadeset knjiga poezije i proze kod vodećih međunarodnih izdavača a književno delo joj je prevođeno na desetak svetskih jezika.

Nekadašnja asistentkinja Alena Ginzberga i Li Vurli (Bread and Puppet theatre),

ona je dugo godina predavala književnost i engleski jezik na Sorboni i najuglednijim evropskim visokim školama. Ona je uporedo sarađivala sa poznatim pozorišnim grupama kao što su Living teatar i La Mama u Njujorku. Njeni solo poetski performansi inspirisani su teatarskim radom sa ovim velikim pozorištima. Živi i radi u Parizu gde predaje Avangardno pozorište i film na univerzitetu Paris 8 i engleski jezik i književnost na Sorboni.

 

Post a Comment