Back
a

Turbulencija

Draško Miletić, Zenica, odlomak rukopisa romana

partizani_final_wikipedia

https://balkans.aljazeera.net

– Inače, Ratko Konstantinović bio je šaljivdžija. Čak i tokom prelaza preko severnoalbanskih planina, kada je mraz ledio sve, pa i misli, Ratko je zbijao šale i koliko-toliko uveseljavao saborce. Kad god bi se desilo da je premorena, neuhranjena i pretovarena mula, životinja koja nije videla crnu mačku pred nosom, kad god bi se desilo da se kopitom saplete o kakvu stenu, na kolena ničice padne i s leđa u bezdan hitne bisage pune poziva i opoziva, naredbi o unapređenju podoficira i oficira, komandi o širenju fronta ili njegovom sužavanju, u svim tim prilikama bi očev deda govorio o surduknutim stranicama naše slavne istorije, o tome da će se po istoriju kad-tad morati silaziti niz litice, ali da ta i takva istorija, srećom, nigde mrdati neće.

– Uz šalu je Ratko dočekao i Drugi svetski rat, a novembra hiljadu devetsto četrdeset druge, nakon nekoliko nedelja u logoru na Sajmištu, kao osvedočeni komunista, završio je u Aušvicu, gde je pogled bio duboko oboren i jezik držan za zubima, rekao je č.

– Ne zna se tačno šta je Ratka Konstantinovića opredelilo za levu ideju, tek bio je veliki vernik komunizma, pa je, kao takav, završio u kaljavom vagonu, sa nagužvanim, smrdljivim i davno ožednelim ljudima. Sa uplakanom i musavom decom. Sa izbezumljenim majkama i dobrano ućutanim starcima. Pa ipak, sve to očevog dedu nije sprečilo da u potaji zbija šale, nastavio je č. ravnim glasom u diktafon.

– Zacelo, bilo je i trenutaka kada bi u osmeh dignuti krajevi usana odmah s lica spali, glava se pognula, telo zadrhtalo, oči i zubi se stisli od straha. Smeh bi u trenu postao užas. Ipak je to bilo izraženo dijalektičko vreme, čak vreme apsolutne istine. Bilo je to vreme kada su Germani, narod moćnih misli, tvrdog zvuka i trbušnih reči, narod prvih ljudi, kako su sebe zvali, kada su hiljadu devetsto trideset treće izabrali pogromnu vlast, sebi dolelili minus svih minusa…, rekao je č. u diktafon ali rečenicu, iz nekog razloga, nije završio, kao da je u ustima osetio gađenje.

– Ma kako bilo, čak i u poratnom dobu, nastavio je č. ravnim glasom, očev deda bi ponekoj šali dodao strah u očima. Međutim, za razliku od onih logoraša koji, nakon Aušvica, više nikad nisu prozborili ni reč, doduše ni najbliži ih ništa nisu pitali jer neke se stvari ne istražuju, strpljivo se čeka da nevoljnik otvori usta, za razliku od tih ljudi, Ratko je upravo u govoru tražio smisao postojanja, u rečima je nalazio razlog za život, dalje trajanje. Muk je za njega bio odsev logora. Jezička mrklost koja je nemilice ljude otimala od kakvog-takvog razuma. Koja je ostala zaglavljena u tmini. Nepomična i pusta.

– Inače, očevom dedi je iz logora ostala navika češanja, iako stenica, buva i vaši nije bilo u njegovom poratnom životu. Toga nikako nije mogao da se oslobodi. Izmučenu kožu Ratko je, po savetu lekara broj 161294, nekog francuskog akadamika, Pepana, lečio urinom, jednako mokreći na ruke i noge, ne brinući se pritom o smradu jer je smrada u logoru bilo svukud, bio je svačiji. Koža bi upila sterilnu izlučevinu, njene lekovite sastojke, ureu, so i minerale, prosledila tamo gde treba, i već narednog dana – došla sebi. Zato bi se moglo reći da je presudnu ulogu u ozdravljenju, a u apsolutnom nedostatku bilo kakvih lekova, eto, imala ljudska mokraća. Ta navika očevog dedu je morila i u Beogradu i, ako se uopšte sme verovati porodičnom arhivu, jer u tom spisu, izgleda, ima velikih lagarija, trajala je punih godinu dana.

– Ratko bi ušao u tesno kupatilo, dobro se počešao po ruci ili nozi, izvadio ud i pomokrio se po crvenilu. I osetio bi, verujem, trenutno olakšanje. Iako je kupatilo imalo prozor, očev deda ga nije otvarao, pa se vonj mokraće osećao neko vreme. Žena mu, razumljivo, ništa nije prigovarala, niti je ona sama, pak, vetrila kupatilo. Poštovala je muža i to baš nimalo nije zavisilo od njegovog logorskog iskustva.
– Pored toga, dobro je Jefimija znala da Ratko u kući često gleda u 323625, broj koji je imao crnim mastilom neizbrisivo utisnut na desnoj podlaktici, ali broj koji se ispostavio kao postojanje. Dugo je trebalo da očev deda taj broj zameni prvo imenom a nakon godinu dana, tek u jesen hiljadu devetsto četrdeset sedme, dopuni i prezimenom, da se konačno vrati samom sebi.

– Ono što je očevom dedi u logoru manjkalo, a tamo se manjkalo svega sem bola i muke, vreme se tamo merilo sasvim drugim aršinom, jedan dan bio je hiljade i hiljade dana negde drugde, Ratko Konstantinović je nadoknadio polupocepanom, na vrhu presavijenom, papirnom kesom u kojoj je bilo svega i svačega: kukuruznog zrnevlja ili sitnih eksera, da se nešto pričvrsti ili spoji, kakve grudve crnog brašna ili bibera, da zagorči, nakisele, vazda nakisele, crveno-zelene jabuke, pa čak i šišarke koju je očev deda, eto, našao u suvoj travi, podigao ju je, otišao kući, sačekao da se šišarka otvori, njezino sitno semenje razbacao po dvorištu, dobro ga ugazio nogom, zalio vodom i pomno gledao da li će nešto da nikne, jer strpljenju, čvrstini i slavljenju života, ako ničemu drugom, naučio ga je logor, rekao je č. u diktafon.

 

nastavak sledi…

Post a Comment