Back
a

Turbulencija

Draško Miletić, Zenica, odlomak rukopisa romana

(Ljubaznošću autora u prilici smo da vam predstavimo odlomak iz njegovog novog romana. Turbulencija se zahvaljuje)

 

– Inače, Ratko Konstantinović bio je šaljivdžija. Čak i tokom prelaza preko severnoalbanskih planina, kada je mraz ledio sve, pa i misli, Ratko je zbijao šale i koliko-toliko uveseljavao saborce. Kad god bi se desilo da je premorena, neuhranjena i pretovarena mula, životinja koja nije videla crnu mačku pred nosom, kad god bi se desilo da se kopitom saplete o kakvu stenu, na kolena ničice padne i s leđa u bezdan hitne bisage pune poziva i opoziva, naredbi o unapređenju podoficira i oficira, komandi o širenju fronta ili njegovom sužavanju, u svim tim prilikama bi očev deda govorio o surduknutim stranicama naše slavne istorije, o tome da će se po istoriju kad-tad morati silaziti niz litice, ali da ta i takva istorija, srećom, nigde mrdati neće.

– Uz šalu je Ratko dočekao i Drugi svetski rat, a novembra hiljadu devetsto četrdeset druge, nakon nekoliko nedelja u logoru na Sajmištu, kao osvedočeni komunista, završio je u Aušvicu, gde je pogled bio duboko oboren i jezik držan za zubima, rekao je č.
– Ne zna se tačno šta je Ratka Konstantinovića opredelilo za levu ideju, tek bio je veliki vernik komunizma, pa je, kao takav, završio u kaljavom vagonu, sa nagužvanim, smrdljivim i davno ožednelim ljudima. Sa uplakanom i musavom decom. Sa izbezumljenim majkama i dobrano ućutanim starcima. Pa ipak, sve to očevog dedu nije sprečilo da u potaji zbija šale, nastavio je č. ravnim glasom u diktafon.
– Zacelo, bilo je i trenutaka kada bi u osmeh dignuti krajevi usana odmah s lica spali, glava se pognula, telo zadrhtalo, oči i zubi se stisli od straha. Smeh bi u trenu postao užas. Ipak je to bilo izraženo dijalektičko vreme, čak vreme apsolutne istine. Bilo je to vreme kada su Germani, narod moćnih misli, tvrdog zvuka i trbušnih reči, narod prvih ljudi, kako su sebe zvali, kada su hiljadu devetsto trideset treće izabrali pogromnu vlast, sebi dolelili minus svih minusa…, rekao je č. u diktafon ali rečenicu, iz nekog razloga, nije završio, kao da je u ustima osetio gađenje.

www.cnn.com

– Ma kako bilo, čak i u poratnom dobu, nastavio je č. ravnim glasom, očev deda bi ponekoj šali dodao strah u očima. Međutim, za razliku od onih logoraša koji, nakon Aušvica, više nikad nisu prozborili ni reč, doduše ni najbliži ih ništa nisu pitali jer neke se stvari ne istražuju, strpljivo se čeka da nevoljnik otvori usta, za razliku od tih ljudi, Ratko je upravo u govoru tražio smisao postojanja, u rečima je nalazio razlog za život, dalje trajanje. Muk je za njega bio odsev logora. Jezička mrklost koja je nemilice ljude otimala od kakvog-takvog razuma. Koja je ostala zaglavljena u tmini. Nepomična i pusta.
– Inače, očevom dedi je iz logora ostala navika češanja, iako stenica, buva i vaši nije bilo u njegovom poratnom životu. Toga nikako nije mogao da se oslobodi. Izmučenu kožu Ratko je, po savetu lekara broj 161294, nekog francuskog akadamika, Pepana, lečio urinom, jednako mokreći na ruke i noge, ne brinući se pritom o smradu jer je smrada u logoru bilo svukud, bio je svačiji. Koža bi upila sterilnu izlučevinu, njene lekovite sastojke, ureu, so i minerale, prosledila tamo gde treba, i već narednog dana – došla sebi. Zato bi se moglo reći da je presudnu ulogu u ozdravljenju, a u apsolutnom nedostatku bilo kakvih lekova, eto, imala ljudska mokraća. Ta navika očevog dedu je morila i u Beogradu i, ako se uopšte sme verovati porodičnom arhivu, jer u tom spisu, izgleda, ima velikih lagarija, trajala je punih godinu dana.
– Ratko bi ušao u tesno kupatilo, dobro se počešao po ruci ili nozi, izvadio ud i pomokrio se po crvenilu. I osetio bi, verujem, trenutno olakšanje. Iako je kupatilo imalo prozor, očev deda ga nije otvarao, pa se vonj mokraće osećao neko vreme. Žena mu, razumljivo, ništa nije prigovarala, niti je ona sama, pak, vetrila kupatilo. Poštovala je muža i to baš nimalo nije zavisilo od njegovog logorskog iskustva.
– Pored toga, dobro je Jefimija znala da Ratko u kući često gleda u 323625, broj koji je imao crnim mastilom neizbrisivo utisnut na desnoj podlaktici, ali broj koji se ispostavio kao postojanje. Dugo je trebalo da očev deda taj broj zameni prvo imenom a nakon godinu dana, tek u jesen hiljadu devetsto četrdeset sedme, dopuni i prezimenom, da se konačno vrati samom sebi.

– Ono što je očevom dedi u logoru manjkalo, a tamo se manjkalo svega sem bola i muke, vreme se tamo merilo sasvim drugim aršinom, jedan dan bio je hiljade i hiljade dana negde drugde, Ratko Konstantinović je nadoknadio polupocepanom, na vrhu presavijenom, papirnom kesom u kojoj je bilo svega i svačega: kukuruznog zrnevlja ili sitnih eksera, da se nešto pričvrsti ili spoji, kakve grudve crnog brašna ili bibera, da zagorči, nakisele, vazda nakisele, crveno-zelene jabuke, pa čak i šišarke koju je očev deda, eto, našao u suvoj travi, podigao ju je, otišao kući, sačekao da se šišarka otvori, njezino sitno semenje razbacao po dvorištu, dobro ga ugazio nogom, zalio vodom i pomno gledao da li će nešto da nikne, jer strpljenju, čvrstini i slavljenju života, ako ničemu drugom, naučio ga je logor, rekao je č. u diktafon.
– Nakon rata, nastavio je č. ravnim glasom, Ratko je, početkom proleća hiljadu devetsto pedeset prve, želeo da stupi u Ujedinjene nacije, da iz Rima kamione pune brašna i pirinča svakodnevno šalje put Afrike i Azije, ali se iz nekog razloga, meni nepoznatog, pradeda popišmanio i svoju želju skroz-naskroz bio batalio. Ostao je u Beogradu i predavao je beton u srednjoj školi na Zvezdari. Bavio se tvrdim. Od toga nije mogao da pobegne. Možda nije ni želeo. Ko to zna?

www.cnn.com

– Njegov najbolji prijatelj bio je izvesni Miroljub Kostović, negde s početka Baba Višnjine ulice, čovek koji je u jednoj predratnoj čuburskoj tuči ostao bez desnog oka. Priča se da ga je neki Obrad Dorćolac, s leđa, toliko silovito zveknuo daskom po potiljku da mu je istog trena izbio oko, koje je ostalo da visi na optičkom živcu, pa ga je Miroljub zgrabio desnom rukom, okrenuo zenicu prema pločniku, kao da međ prstima život drži, goli život koji treba spasti bez ikakvog odlaganja, pod hitno napustiti mesto tuče, dok se još može, dok ne bude kasno, prekasno, gledao da tim izbijenim okom nađe izlaz, okretao ruku u svim pravcima, dok se niz živac cedila krv pocepanih mišića, gledao tako sve dok, eto, nije spazio kapiju iza koje se od napadača skrio, potpuno zaustavio disanje i sluh pružio koliko je više mogao, jedva dočekavši da u toj gadnoj nevolji začuje topot koraka koji se udaljavaju, psovku opakog Dorćolca koji je konačno odustao od dalje jurnjave, koji je pljunuo na pločnik i okrenuo ka Pašinom brdu, bacivši pritom dasku preko plota, u ko zna čije dvorište, u ko zna čiji ozelenjeni đardin. Srećom, iako je Miroljubova plašnja za životom, u trenu dok se sedeo unezveren iza kapije, iako je njegovu desnu ruku naglo cimnula i njegovo oko na taj način bespovratno odvojila od pulsirajućeg nerva, učinivši ga u deliću sekunde poluslepim, ali bolje je, znatno je bolje, završiti poluslep nego mrtav, dakle, srećom, Ratkov najbolji prijatelj je već s proleća hiljadu devetsto trideset devete otišao, po savetu svog strica, lekara za unutarnje bolesti, kod starih venecijanskih majstora, onih koji su bili široko poznati po izradi nakita mille occhi, tamo su ga pedantno osmotrili sa svih strana, vrlo pouzdano utvrdili boju i širinu zenice, zakrivljenost rožnjače, gustinu beonjače, vidljivost kapilara, na kraju krajeva, jačinu odsjaja, pa je Miroljub Kostović, dabome, odmah bio naručio stakleno oko, a koje je, po rečima očevog dede, bilo toliko vešto i verodostojno sačinjeno, da skoro nimalo nije odudaralo od onog pravog. Ko nije znao za feler, lako bi se prevario. Drukčije kazano, Miroljubu bi se čovek morao uneti u lice, ne bi li se razlika primetila, a to, sasvim razumljivo, taj čovek nipošto nije smeo da dozvoli. Ponovo da sebe dovede u okolnost mogućeg gubitka oka. Makar šta. Da podlegne nekakvom mangupskom začikavanju, tuđem besu, čemu god. Zato je u tim rizičnim uličnim okolnostima Miroljub ljudima, koji su se, eto, bili namerili na njega, koji su stisli pesnice, ili iz džepa izvadili nož, on bi prema tim i takvim ljudima isturio levu ruku s dignutim dlanom, onom desnom bi lagano izvadio oko i već sledećeg trena nasilnicima video leđa. Šok je, očigledno, bio toliki da ljudima ne bi preostalo ništa drugo do da uhvate tutanj i da im više nikad ne padne na pamet da se po ulici, u polumraku ili podnoć, kurče. Naravno, Miroljub Kostović bi mirno vratio oko na svoje mesto i čvrstim korakom nastavio ulicom, tamo kuda se bio uputio. Za sobom se, piše u porodičnom arhivu, nikad nije osvrtao. Izgleda da nije bilo potrebe. Šta se desilo, desilo se, i tačka. Jedino je godinama imao isti san: ljudi ga ubadaju prstom u oko i svi odreda lome prst o staklo, urliču i begaju.
– Inače, Ratko Konstantinović posebno je pričao o nekom poljskom Jevrejinu, Sefardu, Asiru Švarcbergu, čoveku sitne građe, velike glave i gotovo devojačkog osmeha, koji je na logoraškoj košulji imao crveno-žutu Davidovu zvezdu.
– Iako nije bio u istoj baraci sa očevim dedom, za Asira su, tog poslednjeg dana hiljadu devetsto četrdeset četvrte, svi čuli, rekao je č. i pogledom proverio traku koja se vrtela u diktafonu.

– Naime, Asir Švarcberg je uspeo da poslednji pobegne iz logora, nastavio je č. ravnim glasom, a kako je bio samac, bez igde ikog svog, nije morao da se brine za odmazdu, da će članovi njegove porodice, eto, biti deportovani u logor. Gledano s te strane, bio je potpuno spokojan.
– Međutim, Asir je morao znati da će nacisti odabrati desetoricu logoraša iz njegove barake, koje će, za primer drugima, mučiti glađu do smrti. Uostalom, nepredvidive trenutne smrti bilo je veoma retko, metak u potiljak bio je izniman. To da uhvatiš izgrednika na delu, njega koji je ukrao četvrt šake kukuruza, pa ti izvučeš pištolj iz futrole, repetiraš ga, i bez promene mimike na licu, sasvim miran u svojoj odluci, jer ti, ipak, samo sprovodiš zakon, sprovodiš vaskoliku izdaju razuma, taj i takav, potegneš oroz – bum, bum, i kraj.

– Ma kako bilo, da Asiru nije uspeo beg, na njegov rukav bio bi prišiven crni krug, beli prsten i crvena tačka. Tu oznaku su nosili logoraši uhvaćeni u pokušaju bekstva, kao i oni za koje se pretpostavljalo da su mogući begunaci, oni kojima se to videlo u očima i ušima, i prema svima njima je postupano naročito surovo. Samom Asiru, pak, svako obeležje na rukavu imalo je istu težinu. Za njega su politički zatvorenici i kriminalci, homoseksualci i Jehovini svedoci, Cigani i Jevreji, Francuzi i Holanđani, Šveđani i Danci, emigranti i apatridi , svi odreda, bili jednaki. Jer, pokušaj svrstavanja logoraša bio je potpuno izlišan; istovetno ništenje su delili plavi, crveni i žuti trouglovi, oni ljubičasti, zeleni i roze, crni i tamnosmeđi, i sav taj naopaki kaleidoskop, kako god da ga je Asir pred očima bio složio, končao je sedimentnim užasom. Ljudi su deportovani na isto mesto, u tačku nepojama, i više ništa nije bilo važno. Vera i boja očiju, jezik i ideologija, dotadašnje zanimanje i rodni grad, gresi prošlosti, sve to je bilo podređeno vidno iskasapljenom čoveštvu. Prokletom crnom genu dvadesetog veka.
– Ne treba posebno isticati da je Asir Švarcberg, kao radnik u skladištu, povremeno mogao da čuje bibisijev program u kojem su saopštavani poslednji izveštaji sa fronta. Te podatke Asir je dobro pamtio i kasnije ih iscrtavao na mapi, na poleđini firerovog portreta, koji je visio u baraci. Srećom, nacistima nije palo na pamet da portret okreću jer bi se, u suprotnom, ogroman belaj survao na logoraše. Možda bi psi bili pušteni u baraku. Da grizu i kidaju. Možda bi svaki peti logoraš bio streljan. Možda bi im sledovala peć. Tuširanje ciklonom be. Višednevno uskraćivanje vode. Poricanje hrane. Znatno teži dnevni poslovi.

– Bilo kako bilo, Asir je mapu pedantno dopunjavao još od iskrcavanja saveznika u Normandiji. Punih šest meseci, gotovo svake nedelje se linija fronta menjala u korist saveznika i bilo je pitanje dana kada će u logor umarširati dugo predugo očekivani spasioci. Međutim, i pored tog saznanja, Asir Švarcberg nije hteo da čeka. Čim mu se ukazala prilika, te praznične novogodišnje noći, dok su budnost i prisebnost stražara bili svedeni na najmanju moguću meru, Asir je pobegao iz logora, što dalje od barake broj dvadeset u kojoj je godinama spavao dubokim smradežom, što dalje od tromih udaha iznemoglih logoraša koji bi, izudarani po leđima, završili u peći, što dalje od upravnika logora, Riharda Bera, što dalje od onog što je Asir Švarcberg u potpunosti višestruko iskusio, od glagola Dosta.
– Inače, po nekim neproverenim saznanjima, jer Ratko i Asir se nikada nakon logora nisu sreli, doduše, očev deda je logor precrtao u poratnom dobu, ne želeći baš nikakve susrete, ne želeći čak ni da dođe na otvaranje Jugoslovenskog paviljona, barake broj sedamnaest, u muzeju Aušvic-Birkenau, dakle, po tim saznanjima, po tom neometanom pripovednom nervu, koji, eto, šišti od uobrazilje, Asir je, recimo, peške krenuo u Krakov, u grad kraljeva, zmajeva i još ponečega. U gotovo ravnoj liniji, dugoj sedamdeset kilometara. Krenuo je u grad koji je bio na suprotnoj strani od njegovog rodnog grada, od Vroclava, čvrsto rešen da se sakrije u gradu koji su nacisti proglasili nemačkim Generalnim gubernatorstvom, ukratko: njima ispred nosa, kazao je č. u diktafon.

– Katakombe, u kojima čovek veoma lako utekne svojim progoniteljima, a odranije znamo da je bolje ako se nalazimo međ progonjenima nego međ progoniteljima, te poznate krakovske katakombe, taj velelepni ezoterični i zagonetni rudnik soli, sve te krivine i jezera, podzemna zdanja bez premca u Evropi, bila su prednost s kojom je Asir Švarcberg, kao profesor sociologije, sigurno računao tokom planiranja bekstva. Tajna koju je grad nudio, za Asira je bila dovoljna da se u nju skrije, nastavio je č. ravnim glasom.

– Pored toga, Asir Švarcberg je pre bekstva radio u centralnom skladištu i za godinu dana zadobio je poverenje liferanta, izvesnog Rohusa Klempa, Saksonca, jedinog naciste u delu logora za istrebljenje koji nikoga nije poneo na duši, koji nikoga od logoraša, iz čistog ćeifa, nije ubio, za razliku od onog ozloglašenog oberkapoa Ideka koji je logoraše, tek tako, lakom rukom i debelim crnim kablom, premlaćivao do smrti.

– Može biti da taj nacista na Asira nije ni gledao kao na zatvorenika… Na mrskog prokletnika… Na gamad koju treba uništiti. I zaista, trebalo bi se, makar malo, posvetiti toj logorskoj semantičkoj inverziji, partikularizmu čak, odvajanju po svaku cenu, tome da nacista može (i sme) ostati čistih neokrvavljenih ruku a da, na drugoj strani, predratni predavač sociologije, ljudina od čoveka, poljski Sefard, nikad mrzitelj, koji je svoje studente, još od prve godine, bolno podsećao: Parafraza moći danas odstranjuje u celosti: Židove, komuniste, mentalno zaostale; čuvajte se toga!, koji je Rohusu Klempu jednom prilikom rekao: Du hast das Reich, da, eto, Ima Rajh, ima Carstvo, da taj i takav čovek, višegodišnji podanik logorske fabule, da On nakon bekstva iz Aušvica u džep stavlja kamen, spreman da ga iz džepa izvadi i hitne na drugoga i da tom drugome, bez trunke upitanosti, tražeći sopstveni spas, prospe mozak. E, o tom obrtu, o toj fiziologiji granice i graničnog, jer blebetanje da granice, frontiere, grenze, zovimo tu mrsku odu konačnosti kako nam volja, da nje ima, o tom obrtu, koji me evo već nekoliko rečenica nosi, o njemu hoću, baš hoću, svestan da ću time, gotovo sigurno, biti optužen da nacifikujem koliko ovaj snimak, toliko i porodičnu arhivu. Ali, ostajem pri nameri da obrnem i onespokojim i molim vas da to, ipak, uvažite, rekao je č. u diktafon.
– Naravno, nemojte zameriti što sam dokumentrnost stavio po strani, pa sam glavnog liferanta u Centralnom logorskom magacinu nazvao Rohus Klemp, skovavši to ime oslonjen na nemački prevod prezimena, “stezaljka” ili “klešta”, čime sam mu, eto, dao priliku da ne ovaploti tuđu krv u svoje biće. Međutim, to se nije desilo s njegovom krvlju. Naime, prema sasvim neproverenim podacima, Rohus je dvadeset sedmog januara hiljadu devetsto četrdeset sedme, obukao civilno odelo, u dvorištu svoje porodične kuće u Kemnicu, u gradu kamenu, spalio uniformu, pogledao u reku i u trenutku sublimne etičnosti, posve neometan od bilo koga, sebi prosvirao mozak.
– Ma kako bilo, samo bekstvo Asira Švarcberga iz logora, nije toliko važno, jer štagod da se kaže, istog trena, biva neverovatno. Pobeći s tako čuvanog mesta, a ljudi očajni i opelješeni u svakom smislu.
– Ono što jeste bitno, bio je izbor puta: od dva moguća, preko Hšanova i Balica, ili preko Zatora i Skavine, Asir se ipak držao šuma i gustog šipražja. Bila je to, izgleda, trenutna odluka. Nikakvo brižljivo planiranje, gde treba skrenuti levo a gde desno, gde nastaviti pravo, ništa od svega toga nije dolazilo u obzir. Nikakve mape, koje su Asiru bile na dohvat ruke u samom skladištu, on nije koristio. Nasumičnost, kojoj ga je logor naučio, bila je tačka u koju se sve skupljalo, od koje je sve počinjalo i kojom se sve završavalo, rekao je č. i opet pogledao u traku koja se vrtela u diktafonu.
– Iako vidno prepolovljen čovek, usukan, gladan i bez snage, zidovi njegovog žeduca, čini se, bili su većim delom slepljeni, Asira Švarcberga ništa nije moglo omesti da se uputi u Krakov, nastavio je č. ravnim glasom, i može biti da je bekstvom ovaj Sefard izbegao bizarnu smrt koju je nekim logorašima čudovišnog Aušvica, eto, dvadeset sedmog januara hiljadu devetsto četrdeset pete, doneo vreo kazan Crvene armije. Naime, zalogji logoraša bili su toliko halapljivi, da je kiselina grunula u suv želudac i raspukla ga, kao od šale. Ljudi su bili spaseni i nekom opakom ironijom su zgrčeni umirali u bolovima.
– Eto kolika je moć distopije bila, a ima i onih koji uporno tvrde da se distopija prelila i na potonje doba, i da kraja toj zgubnji, zapravo, nema, da će nepregledne kolone prokletih vazda prolaziti kroz nagojeni špalir mutavih i slepih.
– Ma kako bilo, Asir je spavao na otvorenom i u većini slučajeva budio se suv. Leda nije morao da se čuva jer ga na njegovom putu nije bilo. Visoke i Zapadne Tatre, recimo, bile su na drugoj strani. Zato se Asir držao ptica, kojih u logoru, iz nekog razloga neba, nije bilo. Samo je muva svuda bilo: debelih, masnih muva, rekao je č. u diktafon.

 

www.cnn.com

– Naravno, pokušao je ovaj sredovečni Sefard da veliku nemačku umetnost i filozofiju, da sve to uvede u logor, ali bez ikakvog uspeha, nastavio je č. ravnim glasom. Jednom rečju: egzegeza logora, svi ti silosi ljudskog pepela i dima, svi mrtvi i svi živi, bili su nepobitno i zauvek odvojeni od vaskolike nemačke umetnosti. Nikakva Bahova tokata, nikakva Direrova melanholija, nikakva Hegelova premisa, nikakav Geteov Verter ili Manov Kastorp, ništa od svega toga nije moglo da se meri sa logorom, da u njega stupi i tu, na licu mesta, poništi ideju o prestanku čoveka. Takav ishod, razumljivo, Asira je najviše brinuo. To da logor, eto, nije rekao svoje.
– Inače, Asir Švarcberg je zaobilazio veća mesta i gradove i na čitavom putu se nimalo nije uzdao u Boga, u Jahvea. U nekakvu nadnaravnu pomoć. U koještarije svake vrste, rekao je č. ravnim glasom u diktafon.
– Posle rata je u razgovorima u Sefardskoj sinagogi i po židovskim kućama, o Šabatu, Pashi i Roš Hašani, u svim tim razgovorima, nastavio je č, Asir Švarcberg je tvrdio da je pitanje bekstva zapravo bilo pitanje postojanja, nikakve slobode, ne toga!, jer slobode je manjkalo plemićima u uniformama, nacistima plave krvi, krvi koja je bila stara najmanje dva stoleća, a koja se, eto, nepojamno bila zatrovala i u kojoj je krilatica noblesse oblige nestala jednom zasvagda.
– Ma kako bilo, Asir je ljudima potanko pričao o satima i danima nakon bekstva, kako je izbegao poteru, kako je našao preobuku, gde je spavao i čime se hranio, kako se snalazio u prostoru, kako je izbegavao nacističke patrole i zlovarne meštane, jer uvek se međ življem nađu i ljudske gnjide, oni ispod svih merila, oni koji mučenika spaze i odmah ga prijave vlastima, koji mu na vrat natovare naoružane vojnike, koji za njegov život nimalo ne haju, koji se, da se ne lažemo, čak smejulje iza masnih posivelih zavesa, iza sopstvenog neizbrisivog smrada, kao što, nasuprot njima, ima i ljudi koji se nijedan jedini tren ne libe da nevoljniku pomognu, ljudi čije su misli, oči i ruke bistre, o svemu tome Asir Švarcberg je potanko pričao ljudima, smatrajući da će tako bol lakše podneti, da će logor ikako opismeniti, privesti ga svrsi i smislu, ali to ipak nije bilo moguće, dobro je Asir znao da je na tlu uljuđene i bogate Evrope kvasanja zla uvek bilo, jeste i biće, da tim tminama čovečanstvo, zapravo, ne može ništa, da su tu gde jesu i da će tu i ostati, rekao je č. ravnim glasom i pogledom proverio traku u diktafonu, kao da je očekivao da će mučnina pripovesti učiniti svoje, da će traku otežati i nepopravljivo je zamrsiti.
– Dabome, ukoliko bismo se sada bavili crtanjem i pisanjem bekstva, mnoštvom detalja, morali bismo se saglasiti oko nekoliko stvari: Asir Švarcberg je spavao danju da bi se noću kretao, nastavio je č. ravnim glasom u diktafon.
– Koraci su, razumljivo, kakvi god bili, tvorili filozofiju života, tvorili su neumit. Bio je to hod u Jesam, rekao je č.
– Bio je Asir Švarcberg spreman na hod sve do Krakova, ali mu se, u nekom trenutku, posrećilo, kada je u žbunju ugledao bicikl, otrgao ga od bodljikavih grana, legao na zemlju i obadve gume, jednu po jednu, plućima naduvao. Kako je posao bio izuzetno težak, a Asir bez trunke telesne izdržljivosti, on je često odmarao pluća i usne, čekavši da se njegovi zajapureni obrazi koliko-toliko smire. Ali, nakon dva sata neuravnoteženog i sipljivog duvanja, Asir Švarcberg je seo na bicikl i uputio se ka Krakovu. Bicikl nije imao ni registraciju, ni prednje svetlo. Crni Avonov bicikl, neupadljiv, skoro nikakav.
– Jeo je, čini se, koru drveta i retke travke koje je nalazio oko sebe, nastavio je č. ravnim glasom.
– Civilno odelo je, po svoj prilici, skinuo sa nekog nepokopanog muškog leša. Može biti da je oštrom kašikom koju je imao u džepu rasporio leš i posegnuo za već usahlom džigericom… Odsekao parče, stavio u usta i, bez ikakvog gađenja, pojeo u jednom zalogaju.
– Logorsku uniformu je, vrlo verovatno, sakrio u kakvoj krošnji. Preživljeni pakao predao je tako visini. Što dalje od tla. Jer, tlo ume da se zarazi, brzo prenese mijazmu levo i desno, jednako na istok i zapad, na sever i jug, svuda gde ljudi jeste, rekao je č. u diktafon.
– Druge noći po bekstvu, prvog januara hiljadu devetsto četrdeset pete godine, Asir Švarcberg, čije je prezime bilo kovanica crne planine, nabasao je na civila i nije se nimalo dvoumio: izvadio je kamen i…
– Eto. Tras. Telo koje pada. Kao kakav džak mesa. I krv…
– Obrt: Asir Švarcberg, koji je znao za Teško, upoznao je i Nepojamno, rekao je č. ravnim glasom i isključio diktafon.
U tom trenu bilo mu je jasno da njegova govorna građevina, njegovo zaveštanje, raste, da su temelji odavno izdržali udare grkih sudbi njegovih predaka i da njemu, tom i takvom, nema nazad.
Obavio je šta je imao pre odlaska u krevet i opet je legao a da nije zaključao drvenu dvorišnu kapiju. Zlodob, kako je verovao, već se bila ispraznila na roditeljskoj kući i neće udarati na ovu novu, njegovu.
Te noći č. je sanjao pljuvačku na svom licu. Neznano čiju. Prozirnu, mehuravu pljuvačku.
Neverovatno je, zapisao je č. u porodičnom arhivu odmah po buđenju, neverovatno je koliko prezira i srdžbe, koliko povika i rečite mutavosti, koliko privrženosti i divlje nežnosti, koliko svega i svačega, eto, može da stane u taj ždrelni produkt svakog od nas.

Služimo prvo sebi, pa onda narodu – Nataša Milović, intervju

strane.ba

ŽIVOTOPIS

Bavio sam se osporavanjem tuđe samobitnosti.
Bavio sam se poricanjem i precrtavanjem tuđe vlastitosti.
Zato, nek sve bude pomno ispitano.
I niko nekažnjen ne ostane.
Jer um je ljudski kloaka ponajveća.

Post a Comment