Back
a

Turbulencija

basara-ninova-nagrada

Božidar Stanišić: IVO ANDRIĆ U ČORBA-ROMANU SVETISLAVA BASARE

Prema beogradskom izdavaču Laguni roman Kontraendorfin (2020, str. 290) je vrhunac Basarinog opusa o demontiranju srpskih mitova i detronizacije nacionalnih veličina i bardova, od Andrića do Đilasa (…), razobličavanju tobožnjih istorijskih i biografskih kontroverzi (…), izvrgavanju ruglu pogubnog srpskog mentaliteta, ideoloških zanosa i nacionalne megalomanije njegovih nosilaca, čije je samouništavajuće razmere u literarnoj formi uzdigao do groteske i ubojite, bespoštedne satire.

U tom duhu je napisano i obrazloženje žirija Ninove nagrade za najbolji roman na srpskom jeziku za 2020. (Blago onom žiriju koji ima na raspolaganju blistave kritičke i komercijalne osvrte na romane).

Ima li dobronamjernih koji unaprijed ne bi rekli: Svetislave, svaka čast! Kako odoljeti radoznalosti? I tako, dan za danom (biće da poštu ne prevoze zečevi već neki srpsko-italijanski puževi bez obavljenog kovid-testa), imao sam vremena za čitanje brojnih recenzija te intervjua sa autorom. Jedan, televizijski (Svetislav Basara – Ivo Andrić je bio beskrupolozni oportunista koji je manipulisao ljudima, 08.01. 2021j), drugi – tribina beogradskog Centra Krokodil (Obdukcija Andrića: Svetislav Basara, Tomislav Longinović i Mirjana Stošić, 10. 11. 2020). Bili su mi koristan preludijum za susret sa vrhuncem Basarinog opusa. Pročitao sam i recenzije čiji autori svaku kritičku riječ o Kontraendorfinu unaprijed stavljaju u istu kantu sa zadrtim srpskim nacionalistima i Udruženjem književnika Srbije, Basarinim protivnicima. Osobito su mi zanimljive one iz pera Teofila Pančića (novinara, člana Ninovog žirija) i Miljenka Jergovića (sa Basarom je objavio dva zajednička naslova).

Pančić: “Šta biva kad odrasli i obrazovani ljudi ne razumeju ili ne žele da razumeju ništa o odnosu stvarnog i izmišljenog u umetničkom delu?” (Poznajem ga kao duhovitijeg kolumnistu, bez težnji ka retoričkim pitanjima). Jergović: “Roman je impresivan, lud, genijalan, uznemirujući na isti onakav način na koji su uznemirujuće bile Krležine međuratne proze. Blago književnosti koja ima Basaru, da ignoranti imaju po kome pljuvati. Krupna, veoma krupna meta (…) Što je stvarnost u Kontraendorfinu i tko su likovi u romanima Svetislava Basare? Ovo su pitanja kojim bi se trebali baviti ozbiljni čitatelji njegovih knjiga, a naročito oni koji i sami imaju ambicija da budu pisci, ili ih se, čak, u njihovim sredinama smatra piscima (…) On, prije nego itko drugi danas, umije da stoji sam, na pustom mjestu, bez igdje ikog, samo sa svojim glasom. Taj dar za samoću zaštitit će njega i svakoga njegovog čitatelja”. Dakle, prije Basare – pusto polje. Tišina. (Osim ovog, napisao je Jergović daleko smislenijih osvrta i o autorima koji u Srbiji nisu ćutolozi. Isparili, najednom?)

basara-ninova-nagrada

pixabay.com

Kratka sinteza oba teksta: samo ignoranti i neozbiljni tipovi mogu imati odbojan stav prema Basarinom romanu. Zaključio sam – zacijelo ignorantski? – kako je nakon ovih zaključaka, u kojim je svako možda krepalo naprečac, poruka ipak jasna: de probajte pisati negativne osvrte! Slično misli, eksplicitno a kako bi drugačije, i autor romana u svojim kolumnama na tu temu, dodajem: otrovno vulgarnim.

Ako mi se omakne da kažem nešto o romanu, da neizostavno zatražim oproštaj od dežurnih pazitelja na njihove unaprijed-istine?

I…tako. Omaklo mi se i to bez pomisli da tražim oproštaj, ali ne zato što Basara tvrdi da su među svim narodima svijeta Srbi najgori, već što roman mora biti ubjedljiv. (Njegovo svi Srbi, podsjetilo me je na sva žalosna balkanska uopštavanja i o Hrvatima, Bošnjacima, Slovencima i tako redom, dakle od Vardara pa do Triglava, ali i na ona koja slušam u Italiji i drugdje u Uniji, prije svih ostalih ono svi stranci, svi migranti – što je eufemizam već znamo za šta sve a uvijek negativno. Hm, prije nego što sam ovo napisao, trebalo je da vodim računa i o opasci jednog beogradskog profesora koji tvrdi da je Basara jedini savremeni srpski pisac i kolumnista koji se izborio da “kaže apsolutno što god ga volja”.)

O čemu, o kome piše Basara u Kontraendorfinu, kojim se, prema izdavačevoj tvrdnji, tematizuju maligne i neuralgične tačke novije srpske istorije, kulture i politike? Koje su očite, a da ih nema – zar bi aktuelno srpsko društvo bilo tu gdje jeste? Ali, roman je nešto je drugo čak i u slučaju da autor ne izbjegava političke teme, bolesti ili zdravlje jednog društva.

Pokušaću da odgovorimna ta pitanja mada me progone stihovi narodne pjesme Dva cvijeta: Što je nebo – da je list artije,/što je gora – da su kalemovi/ što je more – da je crn murećep, /pak da pišem tri godine dana,/ …i tako dalje!

Obdukciju novije srpske istorije (uglavnom od 1941. pa nadalje) u romanu, u kojem zaista ima svega i svačega, vrši slikar Stojković, evidentno Basarin alter ego. Stojković je fiktivna ličnost za razliku od mnogih drugih koje su stvarne i uglavnom u grobu. Basara je vrlo hrabar kad u roman “ubacuje” mrtve, nimalo kad se radi o živim ličnostima. Valjda bi mogao sudski odgovarati? “Ubačena” je i ona srpska performerku svjetskog glasa, ali – jok! – ne bih ni ja pred sud. Tu je i onaj pjesnik, član SANU – al’, jok! – ni ja neću reći ko je on. U taj cijeli prozni galimatijas pisac je utrpao i mrežu benzinskih stanica u Vojvodini. Vlasnici? Bezimeni tipovi? Ali, ako smijem dodati, nimalo bezopasni. Bez imena i prezimena – ostaju i njima podnošljivo neki tamo preko Save. Koliko lica ima “smjelost” Svetislava Basare? Toliko da ga preimenujemo… Otac Hrabrost?

Basara tvrdi da je za svu nesreću kod Srba kriv kontraenderfin koji, za razliku od žlijezde endorfina (koja izlučuje sreću i zadovoljstvo), proizvodi samo čemer i jad. Jesam li samo ja šašav ako se upitam šta uopšte da rade ljudi koji imaju organski poremećaj a ne neki stečeni, svejedno je li to u fikciji ili u stvarnosti. Junak ovog romana je čemer, to pisac i sam tvrdi. Najčemernije je ipak to što je ovom zbirkom tračeva jedne čaršije, čiji je nominalni protivnik, pisac potonuo u hipokriziju vlastite “dosljednosti” u obračunu sa svekolikim fenomenima a čiji rezultat bi morala biti ubjedljiva satira.

Ali!

Udarna kapisla ove proze koja tek namiguje satiri, valjda nišaneći na uglavnom opštu dekadenciju opšte kulture – koliko se danas zaista zna ko su i kako su pisali Aristofan, Petronije, Svift, Volter, Gogolj, Sterija, Hašek, Domanović, Lec, Nušić, Ćopić?– zapravo nisu ni Đilas, ni druge stvarne ličnosti, već Andrić čovjek.

Znamo – nije bio svetac. (Gdje su i ko su sveci?) Ali, držimo li to svijeću nad posteljom pisaca ljubavnika udatih žena? (Kako bi prošli, recimo, Viktor Igo i Bertold Brecht da se Basara obreo ispod njihovih postelja?) Pitamo li se dovoljno o našim kad govorimo o komformizmu drugih? Kome služimo danas, uz mnoga naša, naravno herojska da-da? (Bilo bi zanimljivo saznati i odgovor Michaela Martensa, Andrićevog biografa: kad piše o Andrićevom oportunizmu i vidi ga skoro 100% u tom svjetlu, koga bi vidio kad bi sam stao pred ogledalo? Neću to nikad saznati, džabe sam ga to zapitao u mom zapisu o njegovoj knjizi o Andriću: nema Mihajlo vremena za odgovore sve-i-svakom! Svejedno, ne bi bilo loše da, onako usput, pozove i Basaru pred ono ogledalo? Ne mora biti čarobno, moglo bi im poslužiti i ono sitno, iz damskog nesesera. Ali, ustranu ogledalo – zar nam ipak nešto više i bolje ne bi mogli objasniti psiholozi koji se još uvijek bave problemom viđenja balvana u tuđem a neviđenja trepavice u vlastitom oku?

Basara Andriću priznaje sve moguće literarne kvalitete, ali Andrić čovjek prema njemu je ništarija, prevrtljivac bez skrupula koji 1941. namiguje i generalu Draži Mihajloviću i komunistima, a poglavniku NDH Paveliću tajno nudi svoje diplomatske usluge.

Čitajući ovu prozu, koja bi prema najavi morala biti satirična, često sam mislio na Danila Kiša. Dok je sedamdesetih godina sticao ime u Francuskoj i Evropi, mogao je pljunuti na sve i svakog odakle je stigao. To nije učinio. Govorio je da u Pariz nije došao niotkud već iz književnosti u kojoj je imao učitelje:

Andrića, Krležu i Crnjanskog.

Ne vjerujem da nije poznavao njihove biografije, dakle i neugodnije detalje njihovih života. Kiš ipak nije vjerovao u tračeve poput Basarinih. Pisac koji je smatrao da je književnost veličanstveni mehanizam koji ne dozvoljava da se svet obesmisli, da reči izgube svoje značenje Andriću se odužio pripovijetkom Dug, objavljenoj u njegovoj posthumnoj knjizi Lauta i ožiljci.

Šta bi rekao Kiš na Basarine produkte umjetničke slobode kojim je nakrcao svoj roman?

Poput ovih: Andrić, mešanac iz protivprirodnog bluda Schopenhauera i Tozovca, Ćorkana i Kierkegaarda, Prometeja i grnčarskog kalfe (…) Andrić, književni grnčar koji pravi noće posude pune govana već u trenutku silaska sa proizvodne trake… “Lepo si se nalupao, Svetislave! Jel’ misliš da je to satira?” Samo to bi mu skresao? A da ga je čuo kad kaže da on s Andrićem ni kafu ne bi popio? “Prvo bi trebalo da upitaš Andrića da li bi on sa tobom kafu pio!”

Nakon svih Basarinih slobodnih pogleda (čitaj: lupetanja) o Andriću (ne samo o njemu a bez obzira koliko mi je “simpatičan” recimo Đilas) smatram i da je riječ o romanu o kojem je ovaj osvrt na Kontraendorfin tek 1% od onog što ova pseudosatira i prozna zbrka zaslužuju. Samo bi neki Contro Kontraendorfin dao potpuniji odgovor o Basarinom leksičkom (i komercijalnom) podilaženju dnevnom ukusu te – zašto da ne!? – njegovim javnim objašnjenjima romana u kojim ne izbjegava reći da je Andrić samo jedan južnoslavenski malograđanin. (Tomislav Longinović je kod krokodilovaca dodao da je malograđanin bio i Man). Bila bi ta knjiga korisna svim zbunjenim čitaocima. Naravno, ne samo zbog (ne)slaganja sa Basarinom vizijom novije srpske istorije, već zbog artikulacije romana i “satiričnog” falsifikovanja prošlosti kojim je ovu prozu pretvorio u čorbu. Dodao je u tu mješavinu ne samo raznog bilja iz samo njemu znane bašte (biće da je i Božija, budući da se pisac, iako je preskočio poneku zapovijest sa Sinajskih ploča, poziva i na Gospoda), pa se u crnohumornoj, nedvojbeno seksističkoj “anegdoti” o pjesnikinji D. Maksimović, obreo pjesnik Milana Nenadić (1947-2021). Pjesnik nije želio komentarisati tu epizodu. (Ovog proljeća, u jeku rasprava o Kontraendorfinu, u Novom Sadu je tragično okončan njegov i život njegove supruge Ileane Ursu.) Naravno, nisu to jedini detalji zbog kojih su karikaturalno smiješna poređenja ovog djela sa Kišovim Časom anatomije i Konstantinovićevom Filozofijom palanke.

Takvo je i mišljenje Dejana Mihailovića, urednika Lagune: Na pristojan ili nepristojan način, kako god da se protumači, ovaj pisac uporno izvlači iz svetačkog rama mnoge srpske veličine, od pisaca i slikara do političara i sveštenika, i iznosi mnoge etički kudikamo skarednije pojave kojih bi trebalo da se stidimo, pa smatram da su ovakve epizode u njegovom poetičkom ključu sastojak Basarine satirične matrice. A da je Basara iz nekog svetačkog rama izvukao urednikovu babu?

U pogledu na Andrića, smatram da su Basaru svetskog pisca i magazinera raštrkanih enciklopedijskih znanja vodila dva Z sa kojim pod starost, vjerujem, liježe u postelju te iz ove ustaje: Zavist i Zloba. Ko je bre taj Andrić? Ta malograđanska ništarija! Taj da napiše onako blistave stvari? Otud Basarina televizijska i druga javna lupetanja o Andriću kojim zapravo objelodanjuje stvarni razlog nastanka ovog romana uz kojim se kreće kao neki oživjeli sitni činovnik iz Nušićevih komedija koji nobelovca nosi kao prilog uz akta. Ko zna gde je sakrio ogledalo u kojem bi se bolje vidio prije nego što jezik isturi ispred ograde zubne? K tome, nije li svim produktima Basarinih (i ne samo njegovih) Z ponajbolje objašnjenje već davno dao Meša Selimović govoreći o onom centimetru kojim neko kod nas nadraste druge u bilo čemu pa tako i u književnosti? Jednom, samo jednom centimetru – ali dovoljnom da izazove zavist i zlobu drugih

Sjajno bi bilo da uslijedi prevod ovog romana barem na neke evropske jezike. “Svjetskom građaninu” su tijesni i Srbija i Region.

O krizi Ninove nagrade, o piscima koji su bojkotovali učešće na konkursu, o Basarinoj kritici istih dan prije dodjele Ninove nagrade – snalazite se sami.

Ako imate prijatelje u Srbiji, neka vam objasne šta je i privatni fakultet Megatrend, kako i gdje se sve razgranao. Ako vam to lepo i potanko objasne, a vi lepo uporedite Univerzitet u Gracu u godini 1924, kada Andrić brani svoju doktorsku tezu.

Ako želite diplomirati na ubrzanom kursu književnosti (i uopšte smislu svega na belom svetu), evo vam Pančićevih “refleksija”: “Kako je, dakle, moguće da odrasli i obrazovani ljudi, neki od njih čak i pisci, ne razumeju ono što je meni bilo jasno i kao osamnaestogodišnjaku (…)? I da Desanka Maksimović nije izgubila svoju cvrkutavu čednost na stranicama Basarinog romana, baš kao što na istim stranicama nije ni, na primer, Ivo Andrić (a i još neki naši velikani i mališani “pisane reči”) izgubio čast? Što, naravno, ne znači da između “stvarnog” i “izmišljenog” ne postoji baš nikakva relacija niti interferencija (jer onda ne bi ni bilo zanimljivo), nego da ta uzajamna uslovljenost radi na mnogo osetljivijim i višesmislenijim frekvencijama od onih koje uspostavljaju oni koji ne razumeju i oni koji imaju razloga da se prave da ne razumeju tu složenost. Kada ne bi bilo tako, moglo bi se reći da su ubice karikaturista “Šarli Ebdoa” učinile dobru stvar, braneći čistotu umetnosti (a tek onda i svoje religije) od mangupa koji su je zagadili svojim anarhističkim invektivama, ne poštujući tzv. osetljivosti ljudi sa posebnim potrebama, bilo verske ili estetičke prirode…” Evo vam i jedne kašičice Jergovića: “Basara je kvazidokumentarist, borhesovski mistifikator i demistifikator, sklon beketovskom siromaštvu jasnoće”.

Snalazite se, ovo je samo jedan prigodan osvrt o srozavanju romana na trač-party i dekadenciji pisca koji sebe piscem smatra i kada vulgarizuje provokativnu ideju demitologizacije.

Tačka. Točka.

Gazim tačku zbog “posebne estetičke potrebe”- ne mogu odoljeti a da ne izlajem: Možda bi samo Nobel jednom Davidu Albahariju dao do znanja u Srbiji i Regionu ko je pisac umjetnik a ko nije.

PS – Za kraj, dva odlomka iz Kontraendorfina: o Andriću i pjesnikinji Desanki Maksimović. (Dramska spisateljica Biljana Srbljanović piše da je crkavala od smijeha čitajući Kontraendorfin. A da je Desanka bila njena tetka? Groteskan je smijeh onih koji se smiju a humoru nema niti traga.)

Opštepoznato je, recimo, da je Andrić od rane mladosti bolovao od maltene svih unosnih bolesti – naročito onih u trendu, tuberkuloze na primer, koju je, kada je ušla u modu, zamenila hipertenzija – i da je celog života imao lošu krvnu sliku i povišenu temperaturu, da je bez prestanka kašljucao, da je Ministarstvo spoljnih poslova Kraljevine SHS Andrića – koji je pod neistraženim okolnostima za samo tri godine od pisara III klase avanzovao u rang generalnog konzula – čim bi se požalio na klimu u mestu službovanja po kratkom postupku promicalo u viši platni razred i rang i premeštalo u varoš koja nije nužno morala imati bolju klimu od prethodne, ali koju je Andrić bio naumio da vidi, da obiđe njene znamenitosti i da zabeleži utiske u misterioznu ‘Crnu svesku’. Pazi sad, ali ne trči pred rudu, ne zapisuj moje rečenice pre nego što ih izgovorim, omakne ti se to ponekad. Godine 1923. Andriću iznenada zapreti otpuštanje s posla – zbog neodgovarajuće stručne spreme (srednje) – on se trenutno razboljeva, počinje da kunja i kašljuca, ministarstvo nema kud, progleda mu kroz prste, a već sledeće, 1924, na onovremenom Megatrendu, Univerzitetu u Gracu, Andrić uspešno – magna cum laude – brani doktorsku disertaciju Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der trkischen Herrschaft.”

(…)

“Maksimović, dakle, Desanka koju je naš pokojni drug, Kangrga, poetički besprekorno nazvao Megaplačipička, a koju je u njenoj osamdeset šestoj zarez nešto godini na njeno pravo mesto u pravoj (zasada nenapisanoj) Istoriji srpske književnosti i srpskog slikarstva XIX, XX i XXI veka – mom životnom spisu koji ću napisati posle smrti, s one strane groba, u pravo vreme i na pravom mestu – postavio, kao pesnik osrednji, ali otrovno duhoviti, Nenadić, javno je upitavši pred masom okupljenom oko stolova sa pečenjem na nekom književnom festivalu, je li, baba, je l’ bi se ti jebala u dupe? Maksimovićka je Nenadiću – svedoče očevici – vidno polaskana, sve se zagonetno i dvosmisleno osmehujući, kao iz puške odgovorila, citiram – ju, ju, Milane zaboga ne – i time stekla privilegiju da joj u Valjevu za života, pod njenim pokroviteljstvom bude podignut spomenik u prirodnoj veličini, rad N. N. kamenoresca…

……..

*Ovo je duža verzija teksta objavljenog na italijanskom portalu OBC, 24. 05.2021.

Post a Comment